KRATKA HRONOLOGIJA

"Naš pokušaj bio je najbolji način da se napusti XX vek." - Internationale Situationniste #9, avgust 1964.

Početak

Gi Ernst Debor je rođen 28. decembra 1931. godine, u Parizu, u porodici uporašćenoj Velikom depresijom. Otac umire kada je Debor imao četiri godine. Bio je to period velikih uličnih nemira, opšteg previranja, uspona fašizma, Narodnog Fronta, građanskog rata u Španiji. Sve do početka II svetskog rata živi sa majkom u Parizu; zatim odlaze na jug. Budući autor antifilmova, prorok "ukidanja svih otuđenih oblika komunikacije", pa tako i filma, ratno vreme provodi u Pou i u filmskoj Meki: Kanu.

Letrističke godine: 1950-1957.

Nakon polaganja prijemnih ispita za pariski Univerzitet, 1950. godine, Debor prelazi iz Kana u Pariz. Ali, ne upisuje nijedan fakultet. Majci javlja da je sve u najboljem redu. Vreme provodi u beskrajnim lutanjima i napijanju sa delinkventima i maloletnicama sa leve obale Sene. Veoma aktivan u burnim raspravama koje su se vodile po pariskim kafeima, kojima su tada suvereno vladali Deboru mrski egzistencijalisti.

U isto vreme, na istoj obali Sene, najveću pometnju pravi jedan došljak iz Rumunije: nije Tristan Cara (Semi Rozenstok), koji je tada, zajedno sa još nekim starinama iz herojskog doba pariske dade (Elijar, Aragon), istraživao ponore potpuno drugačijeg delirijuma - staljinizma. Ovaj drugi je bio mladić po imenu Žak Isidor Goldštajn, koji se takođe predstavljao po pseudonimu: Isidor Isu. Odmah nakon II svetskog rata, 1946. godine, Isu je objavio da je rođen Letrizam: "avangarda avangarde". Nastao kao opozicija nadrealistima skamenjenim oko Bretona, letrizam se vratio korenima: totalnoj diverziji nad jezikom u maniru protodade. "Bili smo protiv moći reči. Protiv moći…", pisao je Žil Volman, jedan od letrista i kasniji Deborov saveznik.

Do Deborovog dolaska u Pariz, Isu je već bio stekao kultnu reputaciju. Uzbunjivao je javnost proglasima poput "12 miliona mladih zauzeće ulice Pariza da bi izveli letrističku Revoluciju!", a najveći skandal je izazvao spisima Mehanike žene ("seksualni priručnik za potrebe mlade generacije", zabranjen) i Rasprava o nuklearnoj ekonomiji: Pobuna mladih. Isu je izvršio veliki uticaj na Debora. Njegov prvi "opisni film" Rasprava o prljavštini i večnosti (1950), izložio je mnoge elemente koje će Debor kasnije koristiti u svojim filmskim kolažimaesejima. Osim, možda, jednog: Isuov film je trajao četriri i po sata.

Za taj film je vezan i čuveni "kanski skandal", koji je Debora i naveo da priđe Isuu i letristima: posle niza provokacija priređenih tokom festivala 1950., letristima je uspelo da izdejstvuju prikazivanje Isuovog filma. Na kraju, zahvaljujući dobroj volji Žana Koktoa i podršci još nekih mladih reditelja, Isu je dobio nagradu "za avangardni film", koja je bila izmišljena na licu mesta.

Ipak, centralni potres koji je izazvala ova grupa nije vezan ni za film, niti za istraživanja "fizičkih svojstava reči". Taj potres se dogodio nešto ranije iste godine: reč je upadu na Uskršnju misu 9. aprila 1950., u crkvi Naše Gospe (Notr-Dam), u Parizu. Komandosi su bili Serž Berna i Mišel Mur. Komandos Berna je bio autor teksta koji je pred oltarom izgovorio komandos u odori fratra, Mišel Mur. Pariz, izmučen ratom, posleratnim represalijama i opštom bedom, očekivao je Uskršnju poruku mira i novog početka. Dobio je nešto drugo. Ovaj tekst zaslužuje da bude naveden u celini:

"Danas na Uskrs ove Svete godine
ovde
pod likom Naše Gospe
optužujem
čitavu katoličku crkvu za smrtonosno skretanje naše životne snage
ka praznom nebu
optužujem
katoličku crkvu za prevaru
optužujem
katoličku crkvu što truje svet svojim turobnim moralom
i što predstavlja živu ranu na raspadnutom telu Zapada
Uistinu, ja vam kažem: Bog je mrtav
Mi povraćamo od grozne bljutavosti vaših molitvi
jer vaše molitve su postale kužni dim nad ratištem
naše Evrope
Zato izađite u tragičnu i oplemenjujuću
pustinju sveta u kojem je Bog mrtav
i izriljajte ovu zemlju iznova svojim golim rukama
svojim ponosnim rukama
svojim rukama koje se ne mole
Danas na Uskurs ove Svete Godine
Ovde pod likom francuske Naše Gospe
mi proglašavamo smrt Hrista-boga
da bi čovek mogao konačno da živi."
[Preuzeto iz Greil Marcus, Tajna istorija kulture XX veka, Gradac, br. 120-121, 1996., prevod:
Dejan D. Marković.]

Mur je zatim sišao sa govornice i krenuo kroz masu vernika, veselo ih blagosiljajući. Usledio je napad švajcarskih Gardista i razjarene gomile, kojima su nekako uspeli da umaknu, ali ubrzo ih je uhvatila, tačnije, spasila policija.

Andre Breton koji je 1943., u Trećem manifestu nadrealizma, predviđao pojavu "nove generacije" koja će znati da odbaci sve ono što je u nadrealizmu mrtvo i da sa onim što je živo krene dalje, napisao je neposredno nakon tog skandala: "Udarac je zadat u pravo mesto, u samo srce oktopoda koji još uvek davi čovečanstvo. U našoj mladosti, ja i neki ljudi koji su bili ili su još uvek moji saputnici - Arto, Krevel, Elijar, Pere, Prever, Šar i mnogi drugi - sanjali smo kako taj udarac zadajemo baš na tom mestu." Sami letristi nisu ničim uzvratili na ovu ljubaznost svojih "loših očeva".

Debor se prvi put oglasio jednim filmom: Urlici u slavu de Sada (1952). Do tada neviđena provokacija, sačinjena od naracije (sa nekoliko najpoznatijih Deborovih poetskih i teorijskih iskaza), iskrzane filmske trake, nasumičnih kadrova, poruka ispisanih na ekranu i 20 minuta ničega (osim belog ekrana i zujanja projektora). Na projekciji u Cinema Club u Latinskom kvartu, 13. oktobra 1952. godine, revoltirane gledaoce, koji su počeli da napuštaju salu, Serž Berna je uveravao da treba da se vrate jer "na kraju ima nešto stvarno prljavo". Mišel Bernštajn je imala zadatak da za vreme projekcije, kada bi publika počela da negoduje, ispušta urlike kakve, kako je kasnije pričala, ni sama nije znala odakle je uspevala da izvuče. Debor je za to vreme sa balkona posipao publiku brašnom.

Prikazivanju filma je prethodio Deborov esej Prolegomena za sve buduće filmove. Tu se naziru prvi elementi buduće situacionističke teorije. Prvo, kroz jasno odbacivanje Sartrovog poimanja situacije (iz Situations I & III) kao "činjeničnog" ili "datog". Ovo pasivno tumačenje je potpuno odbačeno: "Buduća umetnost biće odbacivanje situacija ili ništa." U samom filmu, pojam ostaje, ali ovog puta shvaćen kao aktivnost: "Nauka o situacijama koju ćemo stvoriti, pozajmiće elemente psihologije, statistike, urbanizma i etike. Ti elementi biće usmereni ka novom cilju: svesnom stvaranju situacija."

Drugim rečima, ka svesnom stvaranju života. Ovde se vredi malo zadržati, jer je ono glavno upravo rečeno: sve zatečeno i pasivno prihvatano, mora biti odbačeno. Sami stvarajte situacije i ambijente, neke druge, svoje. Gotovo je sa onim što imaju da nam ponude.

Debor, Mišel Bernštajn, Mišel Mur, Serž Berna i Žil Volman ubrzo raskidaju sa Isuom. Čak i najlucidnije i najprovokativnije intervencije nisu mogle da sakriju činjenicu da je bila reč o staroj raspravi: onoj između umetnosti i antiumetnosti, između različitih načina predstavljanja života. Šta je sa samim životom? Zašto nam on i dalje izmiče?

Zašto ga i sami dodatno odgurujemo u predstavu? Pitanje koje nas je u ovoj knjizi sačekalo odmah na početku, u prvoj tezi, bilo je postavljeno već tada.

U platformi usvojenoj na osnivačkom kongresu Letrističke internacionale, 7. 12. 1952. godine, u Aubervilliersu, čitamo sledeće (sve pisano malim slovima):

"… sve u svemu, ljudsko stanje nas više ne zadovoljava…svi koji nešto održavaju doprinose radu policije… sve nam je zabranjeno. diverzije maloletnika i upotreba droga, kao i svi drugi gestovi, služe samo da ispune prazninu. nekoliko naših drugova je u zatvoru zbog krađe. protestujemo zbog patnje nanete onima koji su shvatili koliko je važno nikada ne raditi. o tome nemamo šta da raspravljamo. ljudski odnosi treba da se zanivaju na strasti. u suprotnom, teror."

Jedan primerak kongresne platforme, otkucane na rasklimatanoj pisaćoj mašini, bio je začepljen u bocu i pušten niz obližnji kanal.

Tokom jedne šetnje, 1953. godine, na zidu u ulici de Seine Debor ispisuje kredom: NIKADA NE RADI. Prvi apsolutno moderni grafit.

Iste godine, na samom početku nove avanture, Debor pokušava samoubistvo gušenjem. Detalji u vezi konkretne tehnike su ostali nejasni. Ova ideja je nastavila da ga proganja. Pojavljuje se novo ime: Ivan Čeglov, ponekad potpisan kao Žil Iven. Njegov tekst Pravila novog urbanizma(1953) obeležio je ovaj period i ostavio najjači utisak na Debora. Sam Čeglov, koji je tada imao 19 godina, uskoro je bio isključen iz LI (praksa sa kojom će se nemilice nastaviti), a zatim i zatvoren u ludnicu. S njim je priča o gradovima, koji više neće biti "gradovi rada i krivice, nepromenljive činjenice" (Volman), dobila odlučujući zamah; "urbanistička" i "psihogeografska" razmatranja zauzimaće jedno od najvažnijih mesta u svim budućim istraživanjima: "Svako će živeti u svojoj sopstvenoj katedrali. Postojaće sobe koje će podsticati snove jače od bilo koje droge, kuće u kojima će biti nemoguće ne zaljubiti se…" Tekst Ivana Čeglova je kasnije objavljen i u prvom broju Situacionističke internacionale. (1958)

22. juna 1954. godine izlazi Potlač #1, novo glasilo LI. Na jeziku Kvaikutl Indijanaca iz Britanske Kolumbije, potlač bukvalno znači "rat", ali zapravo označava ritualno nadmetanje u poklanjanju i uništavanju ličnog poseda. Kod naroda sa severozapadne obale Amerike potlač je glavni način za sticanje prestiža. Potpuno suprotno našem "običaju": ovde gomilanje i potrošnja, tamo takođe gomilanje, ali samo zato da bi sve nagomilano bilo poklonjeno ili uništeno.

Kasnije, povodom objavljivanja kompletne serije Potlača (1959), Debor je objašnjavao kako je duh potlača, kao oblika razmene, u praksi često značio "razmenu uvreda koje smo dugovali onima čija je ideja života bila daleko ispod naše." Potlač je bio besplatan časopis. Kako je pisalo u prvom broju, časopis je slat na adrese nasumice izabrane iz telefonskog imenika, kao i ljudima za koje su cenili da najmanje žele da ga vide. Neki primerci su ostavljani na trotoaru. Stiže i prva jasna anticopyright poruka: "Svi tekstovi objavljeni u Potlaču mogu biti slobodno reprodukovani, prilagođavani i citirani, bez navođenja izvora." Tu je i poruka za buduće saradnike: "Ako verujete da ste GENIJE ili samo osoba BRILIJANTNE INTELIGENCIJE, pišite Letrističkoj internacionali." U uvodnom članku je pisalo: "Mi radimo na svesnom i kolektivnom uspostavljanju jedne nove civilizacije." Tako je počinjao Potlač #1, "najangažovanija publikacija na svetu."

Do 22. maja 1957. godine izašlo je 29 brojeva Potlača, u kojima su sabrani svi značajniji eseji, poruke, rezultati zajedničkih istraživanja i saopštenja iz tog perioda. 1954. počinje i pobuna u Alžiru. Vazduh ispunjavaju nove tenzije. Već u prvom broju Potlača stiže i prvo otvoreno neprijateljsko saopštenje na adresu klasnih makroa: sindikata, konkretno, CGT, koji je bio pod kontrolom Komunističke partije Francuske. U tekstu koji kritikuje sindikalističku filozofiju "životnog minimuma", Debor poručuje: "Društvena borba ne može da bude birokratska, već samo strastvena…" Ipak, sve glavne teme istraživane su uporedo: od revolucije, rada i nerada, do šetnji po krovovima Pariza:

Potlač #7: "Dokolica je pravo revolucionarno pitanje…Pošto smo nekoliko godina proveli ne radeći bukvalno ništa, svoj društveni stav možemo slobodno da proglasimo avangardnim. Naime, u društvu koje je još uvek provizorno zasnovano na proizvodnji, mi tragamo za načinima da se ozbiljno posvetimo isključivo dokolici."

Potlač #23 donosi zajednički tekst Racionalno ulepšavanje grada Pariza: "Otvoriti krovove Pariza za šetnju, putem brižljivog preraspoređivanja požarnih stepenica i pravljenjem trotoara tamo gde je to potrebno… Postaviti prekidače na ulične svetiljke, tako da gradsko osvetljenje bude pod javnom kontrolom", itd.

U istom broju pljušte predlozi za nove nazive ulica i grafite. U tekstu O ulozi pisane reči, za stambene zgrade u blizni Renoove fabrike bio je predviđen sledeći grafit: SPAVAŠ ZA GAZDU.

U ovom periodu Debor piše neke od najznačajnijih eseja: Veliki san i njegovi klijenti, Arhitektura i igra, Poslednji dani Pompeje (sa Mohamedom Dahuom), Zašto Letrizam? (sa Volmanom) i zajednički Inteligentni pregled avangarde za godinu 1955. Ne zaostaju ni drugi; pored tekstova, objavljen je veliki broj kolaža i drugih "diverzija" na račun "datog" i "činjeničnog". To je bila omiljena tehnika, ali i izvor mnogo ozbiljnijih očekivanja:

"Diverzija ne vodi samo ka otkrivanju skrivenih talenata. Ona vodi u direktan sukob sa svim društvenim i zakonskim konvencijama i kao takva predstavlja moćno oružje u službi istinske klasne borbe. Jeftinoća njenih proizvoda je teška artiljerija koja razbija sve Kineske Zidove razumevanja. To je pravo sredstvo proleterske umetničke edukacije, prvi korak ka doslovnom komunizmu." (Debor i Volman, Teorija diverzije, 1956.)

Ovaj tekst, pisan rečnikom od kojeg bi i Lenjina podišli žmarci, nastao je i isto vreme kada i Lenjinov portretkolaž, na kojem slavnu čelenku zamenjuju bujne ženske obline sa neke stare erotske fotografije. Portret uokviruju reči: "Univerzum se okreće oko njenih sisa." (1956.)

Nekoliko značajnih tekstova se pojavljuje i u drugim publikacijama. Tako je Deborov čuveni Uvod u kritiku urbane geografije objavljen u Les Lčvres Nues #6 (Gole usne, 1955), časopisu belgijske nadrealističke grupe. Isti časopis objavljuje i Deborovu "psihogeografsku mapu grada Pariza" Goli grad i već spomenuti tekst Teorija diverzije, napisan u saradnji sa Volmanom (#8, maj 1956.).

U ta dva teksta, dobro je fokusirana glavna meta napada:

"Dobro znamo sa kakvim slepim fanatizmom su neprivilegovani spremni da brane osrednje prednosti svog položaja. Ta patetična iluzija o privilegijama direktno je povezana sa vladajućom, buržoaskom idejom o sreći koju pothranjuje čitav propagandni sistem. Tu je uključeno sve: od Marloove estetike do koka-kole. Kriza te ideje o sreći mora biti podsticana u svim prilikama i svim mogućim sredstvima." (Debor, Uvod u kritiku urbane geografije, 1955.)

Zatim Debor i Volman:

"U krajnjoj liniji, bilo koji znak - bilo koja ulica, reklama, slika, tekst, bilo koji prikaz društvene predstave o sreći - podložan je pretvaranju u nešto drugo, čak i u svoju suprotnost." (Teorija diverzije, 1956.)

Uvod u kritiku urbane geografije, "jedan od najelegantnijih ranih Deborovih eseja" (Len Braken, biografija), značajan je jer dobro izražava zajedničke težnje grupe i atmosferu koja je vladala u to vreme:

"Među svim stvarima u kojima učestvujemo, sa ili bez interesa, zajedničko istraživanje novih načina života je jedini aspekt koji još uvek odiše strašću. Estetika i druge discipline pokazale su se blatantno neadekvatnim u tom pogledu i zato zaslužuju najveći prezir." Osim toga, saznajemo da je termin "psihogeografija" skovao "jedan nepismeni Alžirac, u leto 1953. godine", ali bez daljih objašnjenja.

Iako su činili sve da od sebe odbiju manje radikalne grupe i pojedince, glas se širio. Krajem 1955. grupi se pridružuje Aleksandar Troki (Trocchi), nekada mornar (plovio u ratnim konvojima za Murmansk), a sada pisac, seksualni instruktor i posvećeni narkoman: "Odbacujem sve; zanima me jedino revolucija. Ne u nekom objektivnom ili idealističkom smislu, već kao nešto što treba da bude u srcu svakog čoveka. Taj novi stav je već deo mene…Ne pripadam ovom svetu i vaši zakoni me više ne zanimaju." Koju godinu kasnije Trokijeva reputacija će prerasti u pravi kult, posebno nakon objavljivanja Kainove knjige (1960). Ali, tih dana, Troki je najveći deo vremena provodio u jednoj maloj, iznajmljenoj sobi, uglavnom čitajući i izlazeći napolje samo da bi igrao flipere i "dekoncentrisao sebe" ženama.

Godine 1956. Letristima se pridružuju i članovi nadrealističke grupe COBRA (akronim za grupu čiji su članovi bili iz COpenhagena, BRisela i Amsterdama), među kojima su bili holandski arhitekta Konstan i danski umetnik Asger Jorn, budući glavni organizator, ali i sponzor mnogih aktivnosti.

U isto vreme: masovni ustanci u Poljskoj i Mađarskoj, rat u Alžiru, Suecka kriza, štrajkovi širom Francuske i Španije. Tenzija između "umetničkih" i "revolucionarnih" preokupacija se zaoštrava. Traži se platforma koja bi tu tenziju mogla da prevaziđe kroz celovit pristup. Tekstovi iz tog perioda variraju od samokritike ("u ovom trenutku, kasno je za umetnost…"), do prilično apstraktnih pokušaja da se iznađe integrisana platforma (Kongres u Albi, Italija, i osnivanje Međunarodnog pokreta za Imažinistički Bauhaus, 28. septembar 1956.; inicijatori Asger Jorn i Đuzepe Galicio.)

1957., u svojoj 26toj godini, Debor piše Memoare (objavljene 1959): kolaž sastavljen od slika, citata, isečaka iz novina, reklama, fotografija i stripova, raspoređenih na pedesetak strana, bez i jedne Deborove reči. Asger Jorn je bio zadužen za linije i fleke. Memoari pokrivaju za Debora ključni period 1952/53. Posvećeni su svima sa kojima je provodio te najluđe i najbeznadežnije dane, "koji za sobom nisu ostavili nikakav trag". Osim… "nova generacija neće ništa prepustiti slučaju", "iz ovoga nikada nećemo izaći živi", "živeli smo brzo", "momentalno trezan", "ko zna gde ćemo se naći sutra?", itd. Knjiga je bila ukoričena u šmirglu, da bi oštetila sve knjige sa kojima se nađe na polici.

Situacionističke godine: 1957-1972.

Preimenovanje Letrističke Internacionale u Situacionističku (SI), do kojeg je došlo na kongresu u Cosio d'Arroscia 28. jula 1957. godine, nije bilo samo formalno pitanje. Grupa je za proteklih šest godina prevalila dugačak put i napravila veliki otklon u odnosu na ideje i preokupacije kojima je naziv dao Isu. Za život, ali i za obračun za svime što je stajalo nasuprot životu, bilo je potrebno nešto jače od umetnosti i antiumetnosti. Do tada je ova propozicija bila jasno formulisana.

Ali, pre toga dolazi do jednog značajnog isključenja: ovog puta na redu je bio Žil Volman, jedan od prvih Deborovih saputnika. Umesto jasnog objašnjena u Potlaču je objavljen tekst koji podseća na čitulju: "Volman je igrao značajnu ulogu u organizovanju letrističke levice i u osnivanju Letrističke internacionale, 1952. godine. Bio je autor 'megapneumatičkih poema', teorije 'sinematohroma' i jednog filma (Antikoncept). Bio je delegat LI na kongresu u Albi, septembra 1956. Imao je dvadeset sedam godina." "Bolje je menjati prijatelje, nego ideje", izjavio je nešto ranije Debor povodom prakse isključivanja. Zbog ovakvog stava je često bio kritikovan; dijagnoza o manijakalnom autoritarizmu na prvi pogled nije daleko od istine. Najzad, ni sam nije krio da je u nekim slučajevima namerno zaoštravao odnos do tačke pucanja. Ipak, malo širi uvid u tekstove koji su pratili ta isključenja pokazuje da je Debor pre svega tražio potpunu posvećenost, dosledno sprovođenje zajednički usvojenog programa; u suprotnom, razvodnjavanje, urušavanje, povratak na pozicije od kojih tek što se odmaklo. Mnogi članovi grupe su odlazili sami, da bi se posvetili svojim umetničkim i profesionalnim karijerama, što je bilo nespojivo sa programom grupe. Neki su bili isključeni bez jasnih obrazloženja, a neki, poput dvojce holandskih arhitekata koji su prihvatili projekat izgradnje jedne katoličke crkve, iz razloga na koje nije ni vredelo trošiti reči.

U tekstu koji je usledio odmah nakon raskida sa Volmanom, sigurno mnogo bolnijeg nego što je to hteo da prizna, Debor se još jednom osvrnuo na to pitanje:

"Stalno insistiranje na apsolutnoj strogosti vodi ka jednako apsolutnoj izolaciji i neefikasnosti, a na kraju i u nepokretnost, u potpuno izopačenje duha kritike i otkrivanja. Moramo konačno da sprečimo sve takve sektaške stavove u korist pravih akcija. To treba da bude jedini kriterijum za udruživanje ili raskidanje sa drugovima. Ali, to ne znači da treba da opozovemo dosadašnje raskide, što nam mnogi predlažu. Naprotiv, smatramo da je nužno ići još dalje u raskidanju sa svim navikama i ličnostima."

Posledica tog "preispitavanja" je bila da su od nekih 70tak ljudi, koji su u različito vreme bili članovi SI, trenutak njenog raspuštanja dočekali samo Debor i Đanfranko Sangvineti.

Na osnivačkom kongresu SI došlo je do zvaničnog udruživanja Letrističke internacionale, Jornovog Imažinističkog Bauhusa i Londonske Psihogeografske Asocijacije. Koju godinu kasnije, biće oformljene skandinavska i nemačka sekcija, uz očigledan uticaj na inicijative koje su se pojavile i u drugim zemljama (holandski Provo, kasnije žestoko kritikovan).

Osnivanje SI su pratila dva Deborova teksta koja su opširno razmotrila dotadašnja iskustva i ponudila novo usmerenje. Prvi tekst je bio objavljen kao interni dokument i nosio je vrlo dugačak naziv: Izveštaj o konstruisanju situacija i uslovima za organizaciju i delovanje situacionističke tendencije. Glavna namera je otkrivena već u prvih nekoliko rečenica:

"Pre svega, mi smatramo da ovaj svet mora biti promenjen. Težimo najpotpunijem oslobođenju društva i života u kojima smo danas zatočeni. Mi znamo da je ta promena moguća kroz primenu odgovarajućih akcija."

"Potrebno je da zajednički definišemo naš program i da ga disciplinovano sprovodemo koristeći se svim sredstvima, čak i umetničkim."

To je praktično bio manifest, u kojem su razmotrena sva pitanja koja su do tada unutar grupe bila izolovana kao prioriteti. Prvi deo teksta Revolucija i kontrarevolucija u modernoj kulturi, bavi se kritikom dotadašnjih umetničkih pokušaja: od futurizma, preko dade i nadrealizma, do socijalističkog realizma i nekih modernih tendencija, zaključno sa letrizmom. Najviše pažnje posvećeno je dadi i nadrealizmu, kao očiglednim pretečama. Zaključke te rasprave nalazimo i u Društvu spektakla, ali i u tekstu koji je usledio odmah nakon ovog i bio objavljen u poslednjem broju Potlača: Još jedan napor ako želite da postane situacionisti. U tom tekstu Debor izlaže tezu o dekompoziciji, opet polazeći od nadrealizma. Naime, po Deborovom kalendaru, umetnost je prestala da se razvija s krajem prve faze nadrealističkog eksperimenta, negde oko 1930. godine. Od tada imamo samo ponavljanje. Sam nadrealizam je od tada počeo da gubi na značaju, da bi nakon II svetskog rata, tonući sve dublje u vode "mističnog idealizma" ili komercijalne umetnosti, prestao da bude relevantan. Novo stvaranje, superiorno u odnosu na svu dotadašnju umetnost i antiumetnost, moguće je samo u uslovima koji će nastati nakon "revolucionarne likvidacije kapitalizma".

Naime, potrebni su nam uslovi za stvaranje života, a ne nekog novog umetničkog izraza. Odatle tako brutalan zaključak rasprave za koju je neko možda pomislio da se ipak tiče samo ezoteričnih preokupacija jedne male grupe avangardnih umetnika. Treba imati u vidu da su grupu, sve do 1960. godine, kada u nju ulazi Raoul Vaneigem, činili isključivo umetnici, pisci i arhitekte. To je svakako uticalo na izbor pitanja i pravac iz kojeg su napadali glavnu metu: društvo u celini, njegovu "ideju o sreći" , a ne samo njegovu umetnost.

U delu Izvešataja pod nazivom Ka Situacionističkoj internacionali, razmatrana su praktična pitanja. Bio je to pregled do tada započetih istraživanja i njihovih dometa: tehnika i programa kao što su "prolasci" (derivé), "diverzija" (detournement), psihogerografija i unitarni urbanizam - taj specifično situacionistički izum, koji je trebalo da sve ove aspekte Velike Revolucionarne Igre poveže u cilju stvaranja "superiorne organizacije života".

"Situaucionistička igra se razlikuje od klasičnog koncepta igre po radikalnoj negaciji elementa takmičenja i nepristajanju na odvojenost igre od svakodnevnog života."

"Sve ukazuje da je suština naših istraživanja hipoteza o stvaranju situacija…"

"Treba da nastojimo da stvaramo situacije, to jest, zajedničke ambijente, ansamble utisaka koji određuju kvalitet trenutka. Ako, na primer, pođemo od okupljanja grupe\ pojedinaca tokom nekog vremenskog perioda, bilo bi poželjno da, imajući u vidu iskustva i materijalna sredstva kojima raspolažemo, utvrdimo koja mesta, koji izbor učesnika i koje provokacije događaja vode ka najpoželjnijim ambijentima…"

"Stvaranje situacija počinje na ruševinama modernog spektakla. Lako je videti do koje je mere suštinski princip spektakla - neintervencija - povezan sa otuđenjem starog sveta. Nasuprot tome, najvažniji revolucionarni eksperimenti u kulturi težili su da razbiju posmatračevo poistovećivanje sa likom glavnog junaka i da ga tako navedu na aktivno ponašanje, da sve svoje sposobnosti stavi u službu revolucije sopstvenog života."

"To je sav naš program, koji je suštinski prolazan. Naše situacije biće efemerne, bez budućnosti; prolasci…"

"Ono što menja način na koji vidimo ulicu je mnogo važnije od onoga što menja naš pogled na neku sliku. Naša radna hipoteza biće preispitana u svakoj budućoj pobuni, s koje god strane ona dolazila."

Tokom jednog vikenda provedenog u Kopenhagenu, Debor i Asger Jorn prave knjigukolaž Fin de Copenhague (1957). Tehnika "diverzije", primenjena i u Memoarima, ovog puta donosi brutalnu kritiku modernog načina života i gradskog planiranja. Meta napada je bio ljupki, "dobro isplanirani" i beskrajno dosadni Kopenhagen, dok je sam rad razvio praktično sve elemente "iseci-i-prilepi" pristupa koji će kasnije steći orgomnu popularnost - iako i ovde treba podsetiti da se radilo o tehnici koju su obilato koristili još dadaisti, što je i sam Debor često isticao. Za razliku od nadrealizma, čiji je uticaj bio možda i veći, dada kod Debora nije budila tako ambivalentna osećanja. To je bila i ostala njegova najveća mladalačka ljubav.

*

Godinu 1958. obeležavaju masovni protesti širom Francuske, masakri civila u Tunisu i Alžiru - i prvi broj Situacionističke internacionale.

Neprijateljski stav prema komunističkoj partiji i njenim sindikatima se dodatno zaoštrava. Debakl francuske kolonijalne politike, nove socijalne tenzije i masovni protesti, doveli su zemlju do najveće krize nakon II svetskog rata. U trenutku kada je de Gol preuzeo inicijativu i praktično ukinuo parlamentarnu demokratiju, dobivši odrešene ruke za pisanje novog ustava Francuske - što je za situacioniste pre svega bio indikator jednog još autoritarnijeg trenda, a ne razlog za "odbranu demokratije" - KPF i njen sindikat CGT su još jednom zaustavili plimu masovnih, spontanih štrajkova. Prvo javno saopštenje SI, Građanski rat u Francuskoj (1958), bila je istovremena objava rata ovim klasnim makroima i de Golovoj Francuskoj.

Prvi broj SI, koji je preko nekoliko sekcija, ali i drugih grupa i pojedinaca, sada bio distribuiran širom zapadne Evrope, doneo je nekoliko značajnih tekstova, među njima i kratak pregled Definicija osnovih situacionističih pojmova: prolazak (derivé), diverzija, konstruisana situacija, situacionista, psihogeografija, unitarni urbanizam, itd. Tako, na primer, saznajemo da je situacionista "onaj ko se bavi teorijom i praksom konstruisanja situacija, član SI", ali da je situacionizam "besmislen pojam, netačno izveden iz prethodnog, koji aludira na postojanje doktrine ili na puko tumačenje postojećih činjenica. Ne postoji nikakav 'situacionizam'; taj pojam očigledno potiče od antisituacionista."

Prvo i osnovno pravilo za ispravno razumevanje situacionista jeste da u nekim slučajevima i ne pokušavate da utvrdite gde im je glava, a gde rep. Ostavite to za kasnije; prepustite se prolasku…

Na poslednjoj stranici bio je objavljen i sledeći poziv:
"Mladići, devojke,
traži se izvesna sklonost ka prevazilaženju i igri.
Nisu potrebne posebne kvalifikacije.
Bilo da ste lepi ili pametni
SA SITUACIONISTIMA
možete da prodrete do pravog značenja Istorije.
Ne zovite telefonom. Pišite ili navratite:
32, rue de la MontagneGenevieve, Paris 5th"

*

Godine 1959. Debor snima, tačnije, pravi svoj drugi film: O prolasku nekoliko osoba kroz prilično kratku jedinicu vremena (Debor je insistirao na izrazu "jedinica vremena", podstaknut Bergsonovim spekulacijama na temu vremena i laži njegovog "merenja"). Film je najavljen kao "beleška o nastanku situacionističkog pokreta, koja se, kao takva, bavi razmatranjem sopstvenog jezika." Osim snimaka rasprave sa III konferencije SI koja je pre toga održana u Minhenu (april 1959) i teksta izgovaranog u tri glasa, kao ilustracija za glavne teze filma poslužile su "misli klasičnih autora, odlomci iz naučnofantastič nih novela i radova najgorih, pomodnih sociologa."

Ali, film nije bio samo beleška o nastanku grupe. Otvorena su i druga pitanja, a u odlomku koji sledi nailazimo i na prvu tezu Društva spektakla (u samoj knjizi teza je izmenjena tako što u stopu parafrazira prvu rečenicu Marksovog Kapitala):

Glas 2: "Naš život je putovanje - kroz zimu i noć - mi tražimo svoj put…"

Glas 3: "Ono što je nekada bilo neposredno doživljavano pojavljuje se zamrznuto u udaljenosti, utopljeno u ukuse i iluzije koje ova epoha nosi sa sobom."

Glas 1: "Ono što treba ukinuti, nastavlja se, a sa njim i naše habanje. Zagušeni smo, odvojeni. Godine prolaze, a mi ne menjamo ništa."

Glas 2: "Još jedno jutro na istim ulicama. Umor od tolikih noći provedenih na isti način. Dugo je trajala ta šetnja…"

Glas 2: "Naravno, i od toga može da se napravi film. Ali, čak i kada bi tom filmu uspelo da bude jednako nedosledan i nezadovoljavajući kao i stvarnost koju opisuje, to će opet biti samo predstava: bedna i lažna kao i ovih nekoliko iskrzanih kadrova jedne šetnje."

Glas 3: "Priča se o oslobođenju filma. Ali, od kakvog je značaja oslobođenje jedne umetnosti kroz koju će Pjer, Žak ili Fransoa onda moći da nam ljubomorno saopšte svoja ropska osećanja?

Jedini pravi poduhvat je oslobođenje svakodnevnog života, ne samo u nekoj istorijskoj perspektivi, već ovde i sada. To podrazumeva odbacivanje svih otuđenih oblika komunikacije. Zato i film mora biti uništen."

*

Godine 1960. održana je IV konferencija SI u Londonu, na "jednoj tajnoj adresi": u Britanskom udruženju pomoraca. Zaključak je bio vrlo izričit: "Revolucionarni igrači svih zemalja treba da se ujedine u Situacionističku internacionalu i tako počnu sa izlaskom iz preistorije svakodnevnog života."

Tada je bila upriličena i prezentacija SI u Institutu za savremenu umetnost. Situacionistička delegacija je uredno zauzela mesto na bini, spremna da odgovara na pitanja publike. Prvo pitanje je glasilo: "Šta je to situacionizam?" Debor, koji nije govorio engleski, odgovorio je na francuskom: "Ne odgovaramo na takve pizdarije", posle čega je kompletna delegacija napustila salu.

Iste godine, tokom septembra i oktobra, Debor snima još jedan film: Kritika odvajanja (prvi put prikazan 1961). Ovog puta naslov doslovno izražava glavnu temu, odvajanje/ odvojenost, koje je Debor u Društvu spektakla nazvao "alfom i omegom spektakla". "Sav postojeći poredak dolazi u pitanje svaki put kada anonimni ljudi pokušaju da žive drugačije. Ali, to uvek ostaje udaljeno. O tome bivamo obavešteni preko novina i najnovijih vesti. Ostajemo izvan života, suočeni sa još jednim spektaklom. Od života od nas odvaja naša neintervencija. To vodi u samorazočarenje. Kada je tačno izbor bio odložen? Propustili smo još jednu priliku.

Dozvolio sam da mi vreme proleti. Izgubio sam ono što je trebalo da branim."

"Događaji koji ispunjavaju život pojedinca, kako je on sada organizovan, događaji koji bi trebalo da nas se stvarno tiču i zahtevaju naše učešće, zapravo su oni koji zahtevaju samo našu udaljenost, dosadu i puko posmatranje. Nasuprot tome, situacije koje nam stižu u obliku umetničkih projekcija često su privlačne, takve da bude želju da učestvujemo u njima. Taj paradoks treba izokrenuti, postaviti ga na noge. To je ono što treba ostvariti kroz akciju. A kada je reč o ovom idiotskom spektaklu, svedenom na fragmentiranu i ispranu prošlost, punom buke i besa…Nije stvar u tome kako da ga prenesemo ili "prevedemo" u još jedan prezicno uređeni spektakl koji će nas uvući u iluziju razumevanja i učešća. Ne. Svaki zaokruženi umetnički izraz samo izražava zaokruženost prošlog i kao takav izražava jedino pasivnost. Treba uništiti sećanje u umetnosti. Uništiti sve konvencije njene komunikacije. Obeshrabriti njene obožavaoce. Kakav zadatak! Kao u zamagljenoj, pijanoj viziji, sećanje i jezik filma išezavaju istovremeno …U tom ekstremnom obrtu, najbednija subjektivnost se izokreće u neku vrstu objektivnosti: dokumentarni snimak uslova nekomunikacije."

U odlomku koji neodoljivo podseća na Bretona, Debor kaže:

"Niko nema entuzijazma da odustane od puta kojim već ide. Drage moje, avantura je mrtva."

To je ta melanholija koja je duboko prožimala tih nekoliko mladića i devojaka potpuno posvećenih duhu Igre. U noveli Tous les chevaux du roi (Svi kraljevi konji, 1960) Mišel Bernštajn je kroz likove Žila (Debora) i Karol (ona) sjajno prenela delić te atmosfere: "Pronašli smo način kako da zauvek ostanemo mladi ili poput njih. Nećemo ostariti, osim u krajnjem slučaju. Pustićemo te da budeš deo te priče."

"Baš dobro", rekla je Karol sa smeškom, "Ja ću biti ona koja nikada nije tužna."

"Ah, da", reče Žil, "ali, stvar je u tome što moraš da budeš tužna. Beskrajno. Inače ćeš odmah ostariti."

Pokušala je da se našali: "Ti si veoma tužan."

"Ja? Užasno.", odgovori Žil.

"Izabrao si prilično čudan način da budeš tužan", reče Karol.

"Najbolji."

*

Svi tekstovi i tehnički detalji prva tri Deborova filma objavljeni su u publikaciji Contre le cinéma/ Protiv filma, 1964. godine, u izdanju Jornovog Instituta za komparativni vandalizam.

U tekstu filma O prolasku čitamo i ovo:

"Pošto je sve povezano, bilo nužno je promeniti sve, kroz jedinstvenu borbu, nikako drugačije. Bilo je nužno je povezati se sa masama, ali bili smo okruženi snom."

U pokušaju da se povežu sa drugima, situacionisti su i sami ponavljali tu problematičnu parolu o "povezivanju sa masama". Do tada je katastrofalni učinak "eksperata za slobodu", onih koji bude mase iz sna i čine ih svesnim njihove revolucionarne uloge, bio jasno vidljiv. Situacionisti su odbacivali svaki oblik političkog "predstavljanja radničke klase" (partije i sindikate), ali je njihov stav po tom pitanju ostao protivrečan. Isto važi i za pitanja koja će biti otvorena u delu hronologije koji sledi, a koji se bavi odnosom situacionista sa pojedincima i grupama koji su se u to vreme jasno izdvojili kao najveći odmetnici od zvanične marksističke linije.

Prvi zvanični kontakt je uspostavljen sa jereticima iz grupe Socialisme ou Barbarie, čiji su najistaknutiji članovi bili Kornelius Kastoriadis, Klod Lefor i Pjer Kanžur. Sa ovim poslednjim je bila uspostavljena najtešnja saradnja, iako kratkotrajna (sudbina svih veza koje su situacionisti uspostavljali sa drugima). Grupa je delovala od 1949-1965 i bila poznata po krajnje kritičkom odnosu prema naglom jačanju birokratske klase, kako na Istoku, tako i na Zapadu. Menadžeri na Istoku, kao i korporacijske, sindikalne i socijalne birokrate na Zapadu, potpuno su preuzeli sve izvršne ingerencije klasične buržoazije. Linija podele više nije išla između vlasništva i rada, već između onih izdaju naređenja i onih koji ta naređenja izvršavaju. Kao odgovor na tu novu, ekspertsku tiraniju, koja je kroz sve veću fragmentaciju i specijalizaciju rada uništila fabrike kao "mesta socijalizacije" - ili, kao što je to govorio Debor, mesta "opasnog zbližavanja" - Socialisme ou Barbarie je ponudila iskustva "izvornih radničkih saveta": onih iz Rusije 1905. i 1917., Italije i Nemačke posle Prvog svetskog rata i Mađarske 1956.

Ova i druga razmatranja su imala veliki uticaj na Debora, što se najbolje vidi u IV, "istorijskom" poglavlju Društva spektakla. Od ove grupe potiče i parola o "opštem samoupravljanju", koja je 1968. "bila na svačijim usnama" (Len Braken, biografija). U stvari, Debor je mnogo ranije počeo da prati istraživanja ove grupe. Socialisme ou Barbarie je bila njegova prva škola političke ekonomije: bio je pretplaćen na časopis grupe, posećivao njene sastanke i jedno kratko vreme čak bio njen član.

Prve reakcije nisu bile najpovoljnije: 1958. godine Debor je optužio Socialisme ou Barbarie da od radničke klase pravi "neku vrstu skrivenog Boga istorije". Ali, sam Debor se kasnije opasno približio tom stavu [Uključujući tu i stav koji je, uz sve značajne otklone, i od same istorije pravio "skrivenog Boga istorije", što je već bila posledica direktne intoksikacije Hegelom i Marksom.], tako tipičnom za čitavu levicu, sa kojom su situacionisti u svemu drugom bili u pravom ratu. Klasni fetišizam je bio ona spona koja je čak i najekstremnije levičarske grupe održavala u direktnoj vezi s Marksom. "Mit o proletarijatu" (Kamat) kao izabranoj klasi čije će oslobođenje doneti i oslobođenje svih drugih klasa, pa tako i ukidanje klasne podele u celini, bio je, a i danas opstaje kao glavna levičarska ikona. Deborova teza o "proletarizaciji sveta" je značajno korigovala tu perspektivu, ali je ipak ostala unutar nje.

To pitanje, kao i pitanje "radničkih saveta", bilo je izvor velikih očekivanja, ali i još veće konfuzije. Potpuno odbacivanje te perspektive, koja je gravitirala oko mita o izabranoj klasi i pitanja "upravljanja proizvodnjom", koje je početkom 70-tih tako ubedljivo izveo

Žak Kamat, tada je bilo nešto nezamislivo - čak i za samog Kamata. Ali, treba se samo podsetiti o kojem vremenu govorimo. Tu treba imati u vidu barem dve stvari:

1) Govorimo o kraju 50-tih i početku 60-tih. TO se tada događalo pred njihovim očima. "Radnički saveti" i "samoupravljanje" nisu bili samo teorijski modeli, niti stranica iz prospekta za alžirski ili jugoslovenski samoupravni "raj". S tim u vezi je i drugi, još važniji detalj, koji treba imati u vidu:

2) Danas je potpuno zaboravljeno (sigurno ne slučajno) da ustanci protiv sovjetskog režima, tokom 50-tih i 60 tih godina, nisu imali isti cilj kao i ustanci u istočnoj Evropi tokom 80-tih, koji su jasno težili restauraciji kapitalizma. Ciljevi ustanaka iz 50-tih i 60- tih bili su izraženi jezikom "doslovnog komunizma", ali su isto tako mogli da budu izraženi i jezikom jedne mnogo starije evropske tradicije, jezikom radikalnog hrišćanskog egalitarizma: na hiljade ljudi pobijenih na ulicama Berlina, Budimpešte, Gdanjska i Praga tada nije tražilo prolaz ka mitskom Zapadu, oblasti srećne i neograničene potrošnje, već pravdu za sve, carstvo božje na zemlji, ovde i sada (sa ili bez Boga, kako vam drago). Bili su to nastavci revolucije iz 1848., ali i nastavci svih ranijih milenaristički nadahnutih narodnih ustanaka, koji su, u skoro u neprekidnom nizu, razdirali Evropu još od XII veka. To je tradicija u koju treba smestiti pobune iz tog peiroda. Lehu Valensi i "Plišanoj revoluciji" je prethodila druga, iako uporedna dinamika: ubrzana proizvodnja Homo miserabilisa (Ivan Illich) u pogonima konkurentskog, "socijalističkog" spektakla, koju nije pratila istovremena produkcija roba i mogućnosti neophodnih za zadovoljavanje svih potreba tog novog čudovišta. Iz današnje perspektive - iz ugla izbezumljenog, beskrajno frustriranog potrošača iz bilo koje postkomunističke zemlje, te gladne aveti željne svega i spremne na sve - sve to se lako gubi iz vida.

Saradnja sa Socialisme ou Barbarie je donela i jedan tekst objavljen u SI #5, Preliminarni nacrt jedinstvenog revolucionarnog programa (1960), potpisan od Debora i Kanžura. Ali, već iduće godine dolazi do razlaza. Povod možda izgleda banalan:

Godarov film Do poslednjeg daha, za koji je Šatel, član Socialisme ou Barbarie, u svom prikazu napisao da pruža "dragocen primer" u funkciji revolucionarnog projekta. Na osnovu ranije citiranih Deborovoh stavova o filmu i funkciji spektakla, lako je pretpostaviti kakva je bila njegova reakcija. Šta to može da bude tako dragoceno u glumatanju ili predstavljanju revolucije?

"Revolucija nije nešto što ljudima pokazuje kako će da žive, već ono što ih čini živim", glasio je Deborov odgovor, kasnije često citiran (tekst Za revolucionarnu procenu umetnosti, februar 1961).

U međuvremenu, iz Belgije stiže još jedno veliko pojačanje: mladi profesor latinske knjiženosti, Raoul Vaneigem. "Vampir iz Borinaža", kako ga je od milja zvao Debor, pridružuje se grupi 1960. godine.

Ime Anri Lefevra (1905-1991) smo mogli da spomenemo bilo gde u ovoj hronologiji. Prvi tom njegove Kritike svakodnevnog života pojavio se još 1947. godine. Već po naslovu možemo da naslutimo od kakvog je značaja ta knjiga bila za Debora i situacioniste. Ta fraza "svakodnevni život", o čemu ovde sve vreme pričamo, pojavljuje se i u naslovu engleskog prevoda Vaneigemovog klasika Revolucija svakodnevnog života (1967), kasnije usvojenom i u prevodima na mnoge druge jezike. Sam Vaneigem je ovakav prevod naslova svoje Rasprave o svakodnevnom životu za dobro mlade generacije smatrao sasvim prikladnim, tako da ga je i zvanično odobrio.

Anri Leferva je za situacioniste, a najviše za Debora, vezivala i jedna posebna sklonost ili, kako je sam govorio, "fatalna opčinjenost": dada. Iako se početkom 20tih zvanično odrekao dade i pridružio nadrealistima, to je ostala njegova najveća opsesija. Mnogo kasnije, u intervjuu iz 1975. godine, Lefevr se prisećao jednog teksta objavljenog 1924: "Dada želi da razbije svet. Ali, ti parčići su divni…" To mu je donelo prijateljstvo sa Tristanom Carom. "Svaki put kada bih naleteo na Caru on bi mi rekao: 'Tako dakle? Vi sakupljate komade! Da li želite da ih ponovo sastavite?' Ja sam mu uvek odgovarao: 'Ne - ja ću ih razbiti do kraja'." [Preuzeto iz Greil Marcus, Tajna istorija kulture XX veka, Gradac, br. 120-121, 1996., prevod: Dejan D. Marković.]

Krajem 20-tih Lefevr, zajedno sa nadrealistima, stupa u Komunističku partiju Francuske. Za razliku od Bretona i nekolicine drugih, tu se i zadržava, uprkos svoj rigidnosti i dogmatičnosti te izrazito staljinističke organizacije. Godine 1929. pokreće La Revue Marxiste, publikaciju koju KPF ubrzo zabranjuje - što je samo doprinelo reputaciji Lefevra kao "svojeglavog" člana. Godine 1939. objavljuje knjigu Dijalektički materijalizam koja mu je obezbedila poziciju vodećeg filozofa Partije. Ipak, njegov odnos sa KPF se neprestano zaoštravao, što je sredinom 50-tih dovelo do potpunog raskida.

Godine 1956. sa još nekoliko bivših članova KPF osniva časopis Arguments, gde je započeo mnogo smelija istraživanja. Kritika svakodnevnog života je bila u opticaju već čitavu deceniju, a u to vreme svu pažnju grupe su zaokupljali ustanci u istočnoj Evropi, posebno iskustva radničkih saveta. Neki članovi grupe su 1956. išli u Poljsku, usred ustanka, da bi se na licu mesta uverili kako radnički saveti funkcionišu u praksi. Intenzivno druženje i dijalog sa Deborom i situacionistima počeli su 1957. godine i trajali sve do 1962.

U Kritici svakodnevnog života Lefevr je upozoravao na "širenje novih oblika otuđenja", čije je razumevanje bilo blokirano ideologijom marketinga i potrošnje. "Druge ideologije, pod maskom nauke, samo pružaju podršku nauci otuđenja. Otuđenje je postalo jedini ujedinjujući faktor potpuno fragmentiranog društva." (Len Braken, biografija) Bio je to pokušaj sveobuhvatne analize "novih oblika otuđenja", ali i onih poznatih: "Iako lišavanje i otuđenje nemaju isti oblik kod proletera i neproletera, jedna stvar ih ujedinjuje: novac, otuđena suština ljudskog bića. To otuđenje je konstantno, to jest, praktično i svakodnevno." (poglavlje Marksizam i kritička spoznaja) U predgovoru za knjigu Mišel Trebič je pisao:

"Čovek postoji svakog dana ili ne postoji uopšte. Ovim aforizmom sa prvih stranica Kritike svakodnevnog života Lefevr je pokazao da u svakodnevnom životu, kao polaznoj tački, kritika svakodnevnog života treba da vodi ka njegovoj revoluciji. 'Svakodnevni čovek' je čovek prakse i samo kroz praksu on može da se oslobodi otuđenja i ostvari konkretni totalitet 'potpunog čoveka', koji je u isto vreme subjekt i objekt sopstvenog postajanja - što je bila središnja tema Lefevrovih istraživanja još od Dijalektičkog materijalizma. Drugim rečima, jedini način za ostvarenje tog cilja je revolucija. Težnja ka 'totalitetu' nije ništa drugo do težnja ka teoriji sposobnoj da izmiri misao i život, i tako potpuno promeni život."

Lefevr je istraživao svakodnevni život do naizgled najbanalnijih detalja: kako ljudi provode vreme, uticaj radne rutine i drugih pritisaka kojima su izloženi. Lefevr se nije odrekao marksizma, za koji je smatrao da pruža "kritičku spoznaju svakodnevnog života". Primena te kritičke spoznaje na konkretne uslove trebalo je da doprinese procvatu "umetnosti življenja" i, samim tim, ukidanju otuđenja. Sve to je očigledno imalo veliki uticaj na situacioniste.

Druženje sa Lefevrom je zaokružilo sferu uticaja koji su ostavili najdublji trag na Debora u vreme kada je počeo sa pisanjem Društva spektakla. Bila je to prilika za ponovno čitanje i beskrajne diskusije na temu Hegela i Marksa, ali i drugih teoretičara koji su dolazili iz istog pravca. U Društvu spektakla najprisutniji je uticaj dva dela koja su se pojavila u isto vreme: Istorije i klasne svesti Đerđa Lukača i Marksizma i filozofije Karla Korša (1923). Lukač je bio značajan zbog analize "fetišizma robe", ali i zbog podrške kritici dotadašnje autoritarne prakse "revolucionarne avangarde", koju je prva formulisala Roza Luksemburg - kritike koju je Lukač nešto kasnije, u svom čuvenom pokajanju pred Partijom, tako sramno povukao. Karl Korš je bio sazdan od malo čvršće građe; on je još izričitije davao prednost savetima nad partijom i bio vrlo sumnjičav prema jakobinskoj praksi osvajanja vlasti. Nije imao ni posebno izražen respekt prema marksističkim svetinjama; iako je u početku pisao kao dobar hegelovac, u kasnijim godinama je u Hegelu video samo "nemačkog mistika"; a u Staljinu, od koga je Lukač tražio oprost za grehe svoje mladosti, prosto "nacistu".

Najvažniji zaključci saradnje sa Lefevrom pojavili su se u Deborovom eseju Mogućnosti za svesnu promenu svakodnevnog života (1961). To je bila središnja tema Lefevrove Grupe za istraživanje svakodnevnog života, pred kojom je Debor izložio svoje stavove - ali, tako što ih je prethodno snimio na magnetofonsku traku. Time je, osim direktne provokacije na račun "lažnog dijaloga između predavača i publike", okupljenim sociolozima skrenuo pažnju da svakodnevni život vrši neprestane upade u "specijalizovane aktivnosti" - poput aktivnosti sociologa posvećenih "istraživanju svakodnevnog života". Naime, neki među njima su, polazeći, isto kao i Debor, od Lefevrove definicije svakodnevnog života kao onoga "što preostaje kada se oduzmu sve specijalizovane aktivnosti", zaključili da svakodnevni život zapravo ne postoji, jer nema ničeg što ne bi moglo da bude istraživano kao oblik "specijalizovane aktivnosti".

Debor je tvrdio suprotno: svakodnevni život vrši stalne upade u sferu nametnutih i otuđenih specijalizovanih aktivnosti; on stalno pokušava da izbije na površinu i da se izbori za svoja prava. Tu izlaže i tezu o "kolonizaciji svakodnevnog života". Umesto da promoviše život, komunikaciju i samoostavrenje, svakodnevni život je "oblast odvajanja i spektakla". Taj život, lišen svega, mora biti naoružan svime što je potrebno za obračun sa onim što mu je strano. Debor dalje govori o potrebi za novim porocima, strastima, načinom života i novim modelom revolucije koja će prezreti sve što prezire svakodnevni život. Jedina alternativa revoluciji svakodnevnog života je "jačanje modernog robovlasništva".

Odjek ovog zaključka nalazimo i u jednom od najpoznatijih delova Vaneigemove Revolucije svakodnevnog života: "Oni koji govore o revoluciji i klasnoj borbi ne spominjući pri tom izričito svakodnevni život, ne shvatajući ono što je subverzivno u ljubavi i odbacivanju svih ograničenja, nose leševe u ustima." (1967)

Povod za raskid sa Lefevrom bile su Teze o Pariskoj komuni, koje su aprila 1962. godine napisali Debor, Vaneigem i Atila Kotanji (priča kaže, za nekoliko sati). Naime, Lefevr je svih 14 teza, od reči do reči, uključio u svoj esej o Pariskoj komuni, ne spomenuvši ni jednom rečju njihove autore. Ali, nije se radilo o sporu oko autorskih prava, već o kontekstu u kojem su se teze pojavile: umesto u Lefevrovoj knjizi, koju su situacionisti hteli da podrže na svaki način, teze su se prvi put pojavile u poslednjem broju Arguments, publikaciji grupe za koju su mislili da ju je Lefevr napustio. Pošto je do neopozivih raskida dolazilo iz svih mogućih razloga, moraćemo da prihvatimo i ovaj. Sam Lefevr nikada nije zamerio Deboru i ostalima zbog toga; naprotiv, uvek je o druženju sa situacionistima govorio sa posebnim žarom i naklonošću. Njegova kritika je bila načelna i ticala se istraživanja u kojima su zajedno učestvovali. O tome svedoče i odlomci iz ovog intervjua iz 1983. godine, koji nam pružaju makar delimičan odgovor na još jedno osetljivo pitanje: od čega su živeli?

U jednom broju Potlača, sami letristi su naveli čitav niz zanimanja kojima su se povremeno bavili. Tu je zaista bilo svega: "prevodilac, frizer, recepcionar, bokser, slobodni pisac, trgovac nekretninama, perač sudova, poštar, daktilograf, dadilja, kasapin, barmen, paker sardina, sekretarica, lovac na afričku krupnu divljač…"

U tom intervjuu, koji inače donosi mnogo širi osvrt na godine provedene sa situacionistima, Lefevr otkriva još neke detalje:

A. L.: …Ima takvih ljubavnih priča, koje počnu dobro, ali se završe loše… Sećam se jedne noći koju sam proveo u razgovoru sa Deborom, u stanu nalik na studio, gde je živeo sa Mišel Bernštajn, blizu ulice Saint Martin, gde sam stanovao. Bila je to jedna mračna prostorija, bez struje, uistinu bedno mesto. Ali, bilo je u toj sobi nečeg što je snažno podsticalo na razmišljanje i istraživanje.

K. R. : Nisu imali novca?

A. L. : Ne.

K. R. : Od čega su živeli?

A. L. : To niko nije znao. Jednom prilikom, jedan moj prijatelj je pitao Debora od čega živi? "Od dosetki", odgovorio je Debor, vrlo ponosno. Ali, sigurno je imao neki izvor prihoda. Mislim da njegova porodica nije bila siromašna; živeli su na Azurnoj obali. Ali, zaista ne znam pravi odgovor. Mišel Bernštajn je, opet, smislila vrlo lukav način kako da dođe do novca ili barem do nekog sitniša - ili je tako barem pričala. Naime, pravila je horoskope za konje, koji su bili objavljivani u kladioničarskim časopisima. Vrlo zabavna stvar. Nakon što bi utvrdila datum rođenja konja, pravila je njihove horoskope da bi predvidela ishod trke. Mislim da je bilo nekoliko kladioničarskih časopisa koji su joj za to plaćali.

K. R. : Da li to znači da situacionistički slogan "Nikada ne radi" nije važio za žene?

A. L. : Ne, jer to zaista nije bio posao. Uspevali su da žive, a da pri tom izbegnu stalne poslove, iako su povremeno morali da rade nešto. Ali, pravljenje horoskopa za konje sigurno nije nešto što bi se moglo nazvati "poslom".

(Intervju sa Kristen Ros, 1983., objavljen u Ocotber 79.)

*

Ova ne baš dosledna hronologija je imala za cilj da ukaže na delić atmosfere koja je oblikovala Društvo spektakla, a to znači da nešto detaljnije obuhvati period do 1963. godine, kada je rad na knjizi već bio odmakao. Do sada su jasno izolovani glavni uticaji: s jedne strane, dada i nadrealizam, s druge strane Hegel, Marks, Lefevr, Lukač i Korš. Ono što je u isto vreme dolazilo iz svih mogućih pravaca i izvršilo neki uticaj, nabacano je u dovoljnoj meri da ovaj zaključak ne prihvatimo suviše doslovno.

Pošto je glavni posao obavljen, ostatak puta ćemo preći nešto krupnijim koracima.

*

Godinu 1963. obeležavaju veliki štrajk rudara u Francuskoj, masovne tuče između modova i rokera u Engleskoj, ubistvo Kenedija i pojava novih opozicionih pokreta u SAD. Ipak, za Debora je događaj godine bio oružani upad grupe revolucionarnih studenata na izložbu francuske umetnosti u Karakasu, koji su ukrali pet slika i zatim ih ponudili u zamenu za političke zatvorenike. "To je pravi primer kako treba tretirati umetnost prošlosti, kako da se ona vrati u život i tako ponovo uspostave prioriteti." (Situacionisti i novi oblici akcije i politike u umetnosti, 1963.)

Ako se osvrnemo malo unazad, videćemo da su u brojevima Situacionističke internacionale iz tog perioda objavljeni neki od najznačajnijih tekstova grupe: Uputstvo za pobunu, Osnovni program Biroa za unitarni urbanizam (#6, 1961), Geopolitika hibernacije, Zbogom teški dani (#7, 1962, koji donosi i izveštaj sa V konferencije SI održane u Geteborgu). U istom broju je objavljen i prvi deo Vaneigemovog eseja Osnovne banalnosti, koji je najavio Revoluciju svakodnevnog života. U #8 stižu drugi tog eseja i zajednički tekst Ideologije, klase i dominacija prirode, u kojem su situacionisti pokušali da barem donekle razreše protivrečnost između svoje kritike rada i zalaganja za "apsolutnu vlast radničkih saveta" (što je, u još većoj meri, protivrečilo i njihovom zalaganju za "autonomiju bez ikakvih ograničenja i pravila"). U tome nikada nisu uspeli, ali treba reći da su sa tom protivrečnošću ipak uspevali da žive: upravo ovaj tekst još jednom afirmiše ideju o ukidanju rada u korist "novih oblika slobodne aktivnosti".

U istom broju je objavljena i sledeća pretnja:

"Situacionistička internacionala ne može da bude masovna organizacija i nikada neće prihvatiti sledbenike, kao što to rade konvencionalne avangardne grupe. SI može da bude samo zavera jednakih, generalštab koji ne želi da ima vojsku. Stvar je u tome da pronađemo i otvorimo severozapadni prolaz ka novoj revoluciji koja neće tolerisati mase izvršilaca, ka revoluciji koja će konačno prodreti u oblast koja je do sada bila pošteđena revolucionarnih potresa: u svakodnevni život. Mi ćemo samo organizovati detonaciju: slobodna eksplozija mora da izbegne i nas i svaku drugu kontrolu." (Kontrasituacionističke kampanje u nekim zemljama, SI #8, januar 1963.)

I bi tako. Ono što je u tom trenutku izgledalo kao još jedna sumanuta pretnja nekolicine marginalaca, ubrzo je preraslo u svakodnevnu moru svih službenika Spektakla. Od 1966. do 1968. detonacije su smenjivale jedna drugu, kulminirajući majajuna 1968. godine, "najvećim divljim štrajkom u istoriji".

Potpaljivači su bili šačica situacionističkih saveznikastudenata koji su sebe nazivali Besni, u čast istoimene proto anarhističke grupe iz vremena Velike Revolucije. Počelo je 1966. godine, čuvenim "incidentom" na strazburškom Univerzitetu. Studentski odbor, koji je ova grupa najagilnijih studenata preuzela bez većih teškoća, spiskao je čitav fond Odbora za troškove štampanja i distribucije besplatnog pamfleta Beda studentskog života, čiji je autor bio situacionista Mustafa Kajati. Odjek je bio trenutan, ne samo u Strazburu i ne samo među studentskom omladinom. Reforma Univerziteta, bolji uslovi za sticanje kvalifikacija za buduće služenje sistemu i druge teme zbog kojih su današnji studenti spremni da štrajkuju i glađu, nisu bili čak ni izgovor za ovo obraćanje. Beda svakodnevnog života, društvo u celini, mehanizmi kojima se ono stalno reprodukuje, svi njegovi branioci i lažni protivnici, tu su prvi put bili izolovani i analizirani tako da je svako mogao da ih prepozna i oseti u svom okruženju, na svojoj koži i odmah ispod nje, u ulozi koja mu je dodeljena u "organizaciji opšte pasivnosti".

Beda studenstkog života je najpopularniji i najprevođeniji situacionistički pamflet. Preveden je na više od 10 jezika, a njegov ukupni tiraž neki procenuju na skoro 500.000 primeraka.

Iduće godine, 1967., izlaze dve knjige koje i danas "dižu bauke": Deborova Društvo spektakla i Vaneigemova Revolucija svakodnevnog života. Treba odmah reći da te knjige ničim ne zasenjuju eseje, rezultate zajedničkih istraživanja i druge materijale koji su tokom prethodnih petnaest godina bili objavljeni u 29 brojeva Potlača, a zatim i u istomenoj publikaciji Situacionističke Internacionale. Ali, te dve knjige su uspele da na najbolji mogući način rezimiraju i pokrenu dalje sva dotadašnja istraživanja.

Ubrzo po objavljivanju obe knjige su postale poznate. U proleće 1968. mogle su da se čitaju svuda, u vazduhu koji već goreo, ali i po zidovima pariskih ulica: mnoge parole koje su tada postale poznate, bile su prepisane iz tih knjiga ili direktno nadahnute njima - s tim što se Revolucija svakodnevnog života pokazala nešto zahvalnijom za tu vrstu intervencija. U samoj pobuni uloge su bile drugačije raspodeljene: dok je Debor aktivno učestvovao u okupaciji Sorbone i većanjima koja su tamo održavana, Vaneigem je propustio prvu nedelju pobune zato što je imao uplaćen aranžman za odmor na Azurnoj obali! Ipak, uskoro se vratio u Pariz, tako da nije propustio baš sve…

Pobuna iz maja 1968., danas zaboravljena ili falsifikovana kroz čitav niz popularnih mitova, poput onog o "studentima koji su uvek u pravu", značajna je jer se dogodila usred carstva Robe, a ne duž njegovih oboda ili u nekoj njegovoj koloniji. Osim toga, ta pobuna nije bila ograničena samo na Francusku: sa silinom koja je zatekla sve organizovane društvene snage - od vlasti do zvanične opozicije, koju su tada činile moćne komunističke i socijalistike partije - požar se proširio na mnoge evropske zemlje, pri čemu je u nekima od njih, poput Italije, trajao čitavih godinu dana, kulminirajući tek krajem 1969. godine. Do kraja 1968. talas masovnih demonstracija se proširio i na druge delove sveta, najviše u zemljama južne Amerike i SAD, gde je ubrzo doveo do radikalizacije mnogih opozicionih grupa.

"Maj '68." je značajan zato što se tada dogodilo nešto nemoguće: brižljivo zidana laž "države blagostanja", tog ingenioznog odgovora na izazov "siromašnog rođaka kapitalizma" sa Istoka, odjednom se našla potpuno ogoljena. Bila je to masovna alergijska reakcija na laž u celini, a ne samo na neki njen aspekt, kao što je to bilo do tada, sa zahtevima i protestima kanalisanim iz perspektive zvaničnih opozicionih partija i sindikata - ili, kao što je to danas, u režiji raznih aktivističkih pokreta, specijalizovanih za sve moguće probleme posmatrane odvojeno, samo ne i za glavni problem, totalitet, celinu postojećih odnosa. Iako je sve ubrzo krenulo drugim ili raznim drugim tokovima, u tom prvom, spontanom talasu bilo je odbačeno sve, bez straha od onoga što bi moglo da se dogodi već sutra.

Ipak, bio je to samo još jedan juriš. Ovog puta u njemu je učestvovalo skoro 12 miliona zaposlenih, svih profila i sudbina. Ali, ideja o novom životu i spremnost da se za njega bori svim sredstvima je ipak bila manjinski program. Nestale su i neke stare iluzije: iskustva radničkih saveta, tog "jedinog neporaženog aspekta jednog poraženog pokreta" (Debor, teza 118), pokazala su se nedovoljnim. "Komfor nikada neće biti dovoljno komforan za one koji teže nečemu čega nema na tržištu", pisao je Debor 1965., povodom pobune u Votsu, crnačkom pregrađu Los Anđelesa [Opadanje i propast robne ekonomije spektakla, SI #10 1966. Najznačniji Deborov esej o robi i funkciji spektakla, kanije često objavljivan kao pamflet.]. Ipak, tržište i svi njegovi agenti su uspeli da nakon nešto više od mesec dana (što je izgleda kritični period) preobraze pobunu u pogađanje oko onoga što je društvo spektakla imalo da ponudi: tada je, naime, uz posredovanje komunističkih i socijalističkih sindikata, bio ugovoren najveći skok nadnica u istoriji Francuske. U Italiji je masovna pobuna zaposlenih bila razvodnjena i slomljena združenim delovanjem komunističih sindikata i bombaških akcija u režiji italijanske Tajne službe.

Klasne hijene, koje i danas očekuju da im "protivrečnosti kapitalističkog oblika proizvodnje" krenu na ruku tako što će umesto njih završiti barem polovinu posla, očigledno nisu naučile lekciju. Sve dok se zahtevi izražavaju u terminima nezadovoljstva distribucijom i uslovima robne proizvodnje, Roba će sve takve nezadovoljnike držati u šaci, uspevati da ih obuzda i pridobije svojim narkoticima. Situacionisti i Besni, koji su doveli u pitanje Svet Robu u celini, bili su manjina. Neke frakcije su nastavile očajničku borbu pribegavajući najdrastičnijim sredstvima (Angry Brigades u Britaniji 196872, RAF u Nemačkoj), ali veliki rušilački talas je već bio prošao; svi takvi pokušaji ostali su bez podrške, izolovani.

Opširna analiza pobune iz maja-juna 1968., objavljena 1969. u SI #12, pod naslovom Početak jedne ere, zapravo je zatvorila poslednju stranicu jedne faze revolucionarne borbe i pokušala da razbere nešto u tmini koja se pomaljala iza još jednog trijumfa Sveta-Robe.

Len Braken je u Deborovoj biografiji ovako sažeo zaključke te analize:

1. Maj '68. je bio prvi divlji generalni štrajk u istoriji.

2. Maj '68. je bio najveći štrajk koji je ikada pogodio neku razvijenu industrijsku zemlju.

3. Revolucionarni ciljevi su bili radikalniji, moderniji i izraženi jasnije nego ikada ranije.

4. Maj '68. NIJE bio studentski protest, već proleterska revolucija.

5. Taj proletarijat je bio proširen belim kragnama, delinkventima, nezaposlenima, srednjoškolcima i tinejdžerskim bandama.

6. Maj '68. je bio revolucionarni festival koji je u sebi nosio opštu kritiku svih oblika otuđenja. (Len Braken, str. 174)

U vezi s ovom poslednjom tačkom, Debor je najviše insistirao na sledećem: "To NIJE bila 1917." Debor je brutalno ismejao sve one koji su po svaku cenu nastojali da pobunu iz 1968. uklope u stare marksističke šeme o uslovima "koji moraju biti zadovoljeni" da bi se moglo govoriti o revoluciji: "Da bi priznali da je u maju došlo do revolucionarne krize, oni moraju da dokažu da je u proleće 1968. postojala neka nevidljiva ekonomska kriza. Zato tako ozbiljno, bez straha od toga da će biti ismejani, prezentuju svoje dijagrame koji pokazuju rast cena i nezaposlenosti…" (Početak jedne ere, SI #12, 1969.) Ali, nije bilo nikakve ekonomske krize. Razlog za pobunu je bila opšta nedovoljnost stvarnosti koju je društvo spektakla imalo da ponudi. Njegovi eksperti su to shvatili bolje od njegovih neprijatelja: zato smo od tada izloženi vrtoglavom razvoju novih tehnika kontrole, pripitomljavanja i oblika "participacije" - dinamici na koju tek počinjemo da tražimo pravi odgovor.

Isti tekst zaključuje i sudbinu Situacionističke internacionale: "Tog maja '68., u Francuskoj, između isprepletanih crvenih i crnih zastava radničke demokratije, videli smo kako 'užareno sunce jednim bljeskom otkriva obrise novog sveta'. Nastavak će uslediti svuda. Ako smo u izvesnoj meri doprineli povratku tog pokreta, to nije bilo zato da bismo sada na tome gradili bilo kakav autoritet. Zato nam ostaje samo da primetimo da su naše aktivnosti bile konzumirane na zadovoljavajući način: Situacionistička internacionala će biti prevaziđena."

Kao što smo videli, nastavak je bio kratkotrajan, a "crvene i crne zastave radničke demokratije", simboli jedne revolucije koja trajala od 1848. i svoj poslednji talas doživela tačno 120 godina kasnije, moraće da budu spaljene zajedno sa ostalim relikvijama prošlosti, ukoliko želimo da nam više ništa ne zaklanja vidik. Ali, zaključak o misiji i sudbini SI se pokazao ispravnim. [U navedenom intervjuu iz 1983., Lefevr kaže da su suituacionisti precenili svoju ulogu u pobuni iz maja 1968. Ali, svaki učesnik te pobune se kasnije oglasio sa svojom malom teorijom. Činjenica je da su, nakon prvih spontanih okupacija fakulteta i preduzeća, inicijativu pokušale da preuzmu razne marksističke frakcije, mnogo brojnije od situacionista i Besnih, naročito trockisti i maoisti. Među ovim poslednjima je bio i tadašnji Lefevrov asistent, Bodrijar. Ipak, opšte je poznato da su vodeći glasnogovornici studentskog krila pobune - Daniel Cohn-Bendit i Rene Riesel - dolazili iz redova Besnih.]

Bio je to jedini pravi odgovor na situaciju u kojoj se grupa našla nakon poraza, kada su mnogi članovi morali da privremeno emigriraju iz zemlje. Ponovno okupljanje svelo se na izjave o povlačenju, nova isključenja i međusobne obračune, a da pri tom nije bilo otvoreno nijedno novo pitanje.

Godine 1972. jedini članovi SI bili su Debor i Sangvineti. Ovenčani revolucionarnom slavom - i sa Društvom spektakla koje do tada postalo obavezna literatura svakog pretendenta na intelektualni status - mogli su lako da okupe novu posadu i krenu dalje pod istom zastavom. Umesto toga, te iste godine, Debor i Sangvineti proglašavaju Situacionističku internacionalu raspuštenom.

1972-1994.

Ipak, to je zaista bio početak jedne nove ere. U narednih 20-tak godina Debor je prilično neubedljivo igrao ulogu "penzionisanog revolucionara". Istina je da taj period ne obeležavaju neki novi prodori ili barem ne u meri kao što je to bilo ranije, ali spisak i sadržaj (ne)dela koja su usledila zaista je impresivan.

Teze o SI i njenom vremenu, napisane zajedno sa Đanfrankom Sangvinetijem (1972), Komentari o Društvu spektakla (1979) i Predgovor za IV italijansko izdanje Društva spektakla (1988) najvažniji su teorijski radovi iz tog perioda, koji su u nekim delovima značajno dopunili i donekle korigovali teze iz 1967., ili se bavili smeštanjem dostignuća SI u odgovarajuću perspektivu (Teze o SI). Ipak, ti tekstovi nisu bili samo retrospektivni: novi manevri društva spektakla bili su praćeni u stopu, a mnogi opet precizno anticipirani. Predgovor za IV italijansko izdanje, Predgovor za III francusko izdanje (ovde objavljeno u celini) i Komentari su posebno značajni u tom pogledu, jer donose čitav niz novih, krajnje lucidnih zapažanja i anticipacija, a sve na osnovu opširne analize događaja i potresa koji su obeležili kraj 70-tih i čitave 80-te (Italija, Poljska, Sovjetski Savez). Kao što je već rečeno, Društvo spektakla je nastavilo da uzbuđuje duhove. Ali, knjiga se sve manje čitala s istim namerama s kojima je bila i napisana. Podsetimo se: "Treba imati u vidu da je ova knjiga pisana sa svesnom namerom da naudi društvu spektakla." U bizarnom obrtu, predskazanom i u samoj knjizi, Društvo spektakla je postalo obavezno štivo za postmoderniste, te "apostole cinizma i rezignacije", koji su iz iskustava 60-tih i ranih 70-tih izvukli poznate zaključke. Pošto u svemu tome nisu videli ništa osim serije katastrofalnih poraza, ostalo im je da zaključe kako svaka težnja da se obuhvati celina/ totalitet, neminovno vodi u totalitarizam. Odatle njihove specijalizovane, fragmentirane i potpuno beznačajne opservacije o svemu i svačemu. U širem intelektualnom miljeu, knjiga koja je donela prvu sveobuhvatnu kritiku odvajanja u specijalizovane uloge i delatnosti, postala je nezaobilazna referenca bezbrojnih specijalističkih studija iz oblasti sociologije, medija, filma, umetnosti, arhitekture i urbanizma. Ali, bilo je i čitalaca drugačijeg kova. Iako je tokom 70-tih delovalo mnogo postsituacionističkih grupa, naročito u Engleskoj i SAD [Ovde vredi izdvojiti pamflet grupe For Ourselves The Right to be Greedy (1974), pamflet anonimnog autora Revolutionary Self-Theory (1975) i izuzetan prevodilačko-izdavački rad situacionističkog veterana Kena Knabba i njegov projekat Bureau of Public Secrets.] , najkreativniji tumači situacionizma bili su anarhisti. Doduše, "anarhisti operisani od anarhizma" (pa tako i od situacionizma), kako je to rekao Bob Blek: pored njega tu su bili, ili su još uvek sa nama, Fredi Perlman, Lari Lou, Džon Zerzan, od onih malo starijih, do generacije koja upravo danas, kada tiranija spektakla dostiže stepen belog usijanja, pokušava da artikuliše svoj odgovor. Ishod te potrage je i dalje krajnje neizvestan.

Godine 1973. Debor snima filmsku verziju Društva spektakla. Dve godine kasnije stiže i filmodgovor na sve rekacije na taj film: O odbijanju svih mišljenja, povoljnih i nepovoljnih, izrečenih povodom filma Društvo spektakla (1975). U Deborovom arsenalu film je zadržao poziciju omiljenog oružja. Reč je o filmskim kolažima esejima o svetu potpuno zaklonjenom mehanizmima posredovanja i predstavljanja, u kojem pojedinac stalno biva odvojen od same pomisli na intervenciju. Film, sa čitavim pratećim ambijentom - salom, ekranom i publikom koja poslušno prati izloženu fantaziju ili provokaciju - omogućavao je da se ta situacija demonstrira na najdirektniji način.

"Odnos između autora i publike je samo transpozicija bazičnog odnosa između onih koji izdaju naređenja i onih koji ta naređenja izvršavaju…Odnos spektakl-posmatrač je glavni, noseći stub kapitalističkog poretka. Dvosmislenost 'revolucionarne umetnosti' potiče iz sukoba između revolucionarnog aspekta nekog posebnog spektakla i reakcionarnog elementa pristunog u svim oblicima spektakla." (Debor i Kanžur, 1960) Možda najbrutalniji takav napad Debor je izveo u svom najpotresnijem i ujedno poslednjem filmu: In girum imus nocte et consumimur igni.["Kružimo kroz noć i proždire nas vatra": grubi prevod ovog latinskog palindroma (reči ili fraze koja se čita isto u oba smera).] (1979)

Taj film, osim brilijantno izvedene kritike samog filma, opšte pasivnosti i sveta uloga - koji u tom delu sigurno predstavlja vrhunac Deborove kasnije faze - označio je i njegovo definitivno okretanje prošlosti. Iako se u filmu, koji u drugom delu donosi ezoteričnu istoriju letrističke i situacionističke grupe, ne spominje nijedno ime, kadrovi sa portretima Ivana Čeglova i Žila Volmana, koji se u jednom dahu smenjuju na ekranu, jasno pokazuju kome je, nakon svih tih godina i nebrojenih približavanja i odbacivanja, Debor namenio ovaj veličanstveni omaž. "Kada danas govorim o tim ljudima, možda će se nekome učiniti da im se podsmevam. Ali, nije tako. 'Pio sam njihovo vino' i ostao im veran. Ne mislim da sam zbog svega što sam radio kasnije u bilo čemu postao bolji nego što su oni bili tada."

Godine 1984. Debor je zabranio prikazivanje svih svojih filmova u Francuskoj u znak protesta zbog ubistva svog prijatelja i sponzora Žerara Lebovicija, tada poznatog filmskog producenta. Ubistvo je do danas ostalo nerazjašnjeno, ali je izvesno da je Lebovici mnogima bio trn u oku: od Mosada - kao propalestinski orijentisani Jevrejin, do francuske tajne policije - kao izdavač subverzivne literature i pisac predgovora za autobiografiju Žaka Mesrina, tada najtraženijeg odmetnika Francuske, na čijem je objavljivanju uporno insistirao.

Godine 1983. Debor objavljuje Panegirik, kratku memoarsku knjigu u kojoj, osim još jednog osvrta na pređeni put, ali i vrlo razigranih improvizacija na temu nekih ličnih sklonosti i poroka (pre i iznad svega, alkohol), širom otvara vrata duhovima koji su ga oduvek pratili: knjiga obiluje citatima iz dela klasičnih autora, Klauzevica, Bosijea, Dantea, itd. Slično je i sa Deborovom poslednjom knjigom: Cette mauvaise réputation (Ta loša reputacija, 1993), koja više otkriva njegov književni ukus (Kafka, Žari), iako je, kao i uvek, memoarski okvir sužio i za osvrt na događaje iz najneposrednije stvarnosti. Neki od tih osvrta, među njima i furiozni esej Ambis, napisan neposredno nakon nesreće u Černobilu, pojavili su se u publikaciji L'Encyclopedie des Nuisances.

Pored istorije, Deborova najveća intelektualna strast bila je vojna strategija: 1989. godine, zajedno sa svojom drugom ženom Alis BekerHo, dovršava i objavljuje Igru Rata: pravu "društvenu igru", sa figurama, bojnim poljem i uputstvom za upotrebu. Ostalo je nejasno šta se tačno godilo te noći, 30. novembra 1994. godine. Ipak, zadržaćemo se na zvaničnoj verziji. Zvanična verzija kaže da je Debor izvršio samoubistvo, ispalivši sebi metak u srce. Poznato je i da je pre toga duže vreme bolovao od progresivnog i vrlo bolnog oblika neuritisa. Za sobom nije ostavio nikakvu poruku. Telo je bilo kremirano, a pepeo rasut nad Senom.

Time se ova kratka, nepotpuna i neverodostojna hronologija posvećena Gi Deboru i Situacionističkoj internacionali završava.

Izvori

Len Bracken: Guy Debord, Revolutionary: A Critical Biography; Feral House, 1997. Iz ove knjige su direktno preuzete i mnoge formulacije.

Greil Marcus: Tajna istorija kulture XX veka, Gradac, br. 120-121, 1996., prevod: Dejan D. Marković.

Situationist International Anthology, edited and translated by Ken Knabb, Buerau of Public Secrets, 1981; 1989; 1995.

Society of the Spectacle and other films (filmscripts, 1952-1975), Rebel Press, London 1992.

Guy Debord: In girum imus nocte et consumimur igni (filmscript, 1979), Pelagian Press, London, 1991.

Raoul Vaneigem: The Revolution of Everyday Life, Rebel Press, London 2001.

Intervju sa Anri Lefevrom: www.notbored.org

A. G.

[Prethodno][Sledeće]