DŽON ZERZAN: SITUACIONISTIČKA INTERNACIONALA
Krajem 50-tih, šačica avangardnih umetnika, zgađena impotencijom umetnosti,
došla je do zaključka da je jedini pravi kreativni poduhvat potpuna promena
života i sveta. Tako je, u par reči, nastala Situacionistička internacionala
(SI).
SI je odbacila čitavu društvenu organizaciju zasnovanu na najamnom radu i robi, kao i svaki oblik hijerarhije, predstavljanja, žrtvovanja i posredovanja. Svi panduri modernog društva - profesori, levičari, psihijatri, sindikalisti, ideolozi, eksperti - bili su razotkriveni i ismejani u ime života kao oblasti neograničene želje i neprekidnog zanosa. Svoj antipolitički program situacionisti su hranili najpoetičnijim i najspontanijim ostvarenjima utopista, anarhista, ludih pesnika, nihilista i drugih opasnih nezadovoljnika, računajući tu i doprinos njihove sopstvene "radikalne subjektivnosti". Ali, ovi revolucionari su smatrali i da je potrebno razraditi mnogo prezicniji organizacioni program. Tako su izgradili svoju stratešku teoriju, u velikoj meri zasnovanu na Marksu. Glavni podsticaj su bila iskustva proleterskog samoupravljanja, to jest, "radničkih saveta" - od Rusije 1905, Kronštata 1921, Španije krajem 30-tih, do Mađarske 1956. Tako su u svoju teoriju situacionisti uneli kontradikciju koju nikada nisu uspeli da razreše.
S jedne strane, tvrdili su da je samo neposredna, eksperimentalna i strastvena aktivnost vredna života. Rad mora biti ukinut u korist slobodne, kreativne igre u kojoj će sva pravila i oni koji ih donose takođe biti predmet igre. Upravo duž tog glavnog pravca svog delovanja, situacionisti su razvili kritiku levice kao dosadnog, irelevantnog nastavljača starog sveta i njegove logike.
Ali, magična moć subjektivnosti - tog šoka kojim je ova grupa prodrmala čitavu Evropu i tako najavila pobunu iz maja 1968. - bila je prizemljena teškim balastom "sovjeta". "Apsolutna vlast" saveta je više nego očigledno protivrečila ideji o ukidanju vlasti. "Unitarna i globalna" koordinacija proizvodnje putem hipermoderne tehnologije - zbog svog masivnog karaktera i funkcije - takođe je bila u suprotnosti s apsolutno nedirigovanim, samooslobađajućim i nesputanim pojedincem.
Kako bi ta stvar sa savetima uopšte funkcionisala? I zar na taj način, kroz sistem "transkontinentalnog svetskog planskog procesa", ne afirmišmimo specijalizaciju, za koju smo prethodno utvrdili da je nužno autoritarna? Najzad, kako bi i preko koga ta "isključiva\ vlast saveta" bila "tehnički sprovedena"?
Ipak, čak i uz sve unutrašnje konflikte, SI je dala neprocenjiv doprinos, između ostalog i zato što je pokazala šta jedna šačica odlučnih ljudi može da postigne. SI pružila veliki podsticaj mnogima koji su tada pokušavali da artikulišu svoju kritiku i krenu dalje. Zbog svega toga, i to treba reći, situacionisti su na sebe navukli mržnju svih branilaca prošlosti, uključujući tu i praktično sve frakcije levice.
Preuzeto iz John Zerzan: Just another brick in the wall (odlomak), ANARCHY: A JOURNAL OF DESIRE ARMED, #29/ 1991.