DRUŠTVO SPEKTAKLA, 2003.

Šta je to što zbog čega bi danas trebalo obratiti pažnju na knjigu napisanu pre skoro 40 godina? Društvena kritika zastareva samo malo sporije od najnovijih vesti. Čemu onda sve ovo?

Situacionistička internacionala je možda bila grupa arogantnih i ekstremnih delinkvenata, vrsta za sebe, ali je ipak bila i čedo jedne duže istorijske epohe. Bila je to poslednja generacija koja je imala osećaj za celinu postojećih odnosa, za totalitet. Danas, u eri digitalne brzine, terora slike i opšte fragmentacije, ljudski duh više nije u stanju da postigne taj stepen fokusiranja na sopstvene pretpostavke. On više nije u stanju da obuhvati celinu. Tokom 50-tih i 60-tih godina prošlog veka, čak i malo posle toga, to nije bila tako retka osobina: čak su i najoprezniji reformisti znali šta znači "totalitet" ili "moć negacije" i insistirali na tome. Zato je sve posle toga - uz možda svega nekoliko blistavih izuzetaka - bio postmodernizam: parcijalna vizija i parcijalni pristup svemu; od društvene kritike (praktično ugašen žanr), do pokušaja da se pruži bilo kakav delotvorni otpor. Politički realizam je potisnuo životni nadrealizam, s poznatim posledicama: osim vidljive devalvacije svega, tu je i nepodnošljivi osećaj teskobe, zatvorenosti u "dati univerzum činjenica", koji ne zadovoljava nikog, ali koji uspešno blokira svaku drugu perspektivu. Pošto nema ničeg drugog, ropski stoicizam, uzdignut na nivo zvanične religije, postao je jedini prihvatljiv odgovor na ovo neprihvatljivo stanje stvari. To je ta "mudrost" od koje su svi glavni protagonisti ove priče bili potpuno operisani.

Drugi razlog su strast i namere s kojima je ova knjiga pisana: takav stepen mržnje prema svakoj vlasti, prema svemu što ograničava ljudsku slobodu i takva žudnja za životom danas su iščezli do te mere da izgledaju patetično. Nama izgledaju veličanstveno.

Najzad, bilo je nečeg neodoljivog u tome da se pred to ispražnjeno, ugašeno lice ove epohe izađe sa nečim tako fanatično rešenim da se svemu ovome, u celini, stane za vrat. "Iza prolaznih moda koje se neprestano smenjuju na frivolnoj površini spektakla pseudocikličnog vremena, vrhunski stil našeg doba i dalje prebiva samo u onome čime vlada pritajena, a ipak očigledna nužnost revolucije." - Teza 162. Ako znate nekog ko je danas u stanju da izgovori ovako nešto, javite nam.

*

Za Društvo spektakla se često kaže da predstavlja prvu sveobuhvatnu kritiku "modernog, potrošačkog društva." Ali, to nije čak ni najpovršniji sloj ovde izložene kritike: potrošnja je samo jedan aspekt tog društva. Njegov pravi cilj je zatvaranje svake druge perspektive, osim perspektive robe. To su uslovi u kojima ovo društvo može da se posveti svojoj isključivoj misiji: razvoju radi samog razvoja, neprestanoj akumulaciji

Moći radi same Moći, stalnom kretanju napred bez i jednog dostižnog, ljudskog cilja pred sobom. Zato je možda bolje reći da ova knjiga predstavlja prvi pokušaj sveobuhvatne kritike jednog potpuno komodifikovanog sveta. Naš jezik nam omogućava da to naglasimo još ubedljivije: kritiku jednog potpuno po-rob-ljenog sveta, sveta-robe.

"Spektakl je stupanj na kojem roba uspeva da kolonizuje čitav društveni život. Komodifikacija nije samo vidljiva: mi više ne vidimo ništa drugo. Svet koji vidimo je svet robe." - Teza 42.

Danas smo ponovo u situaciji da se na svakom koraku uverimo u svepristunost i potpuni trijumf sveta-robe. Zar vidimo nešto drugo? Da li, ako čak i vidimo, zaista verujemo da je nešto drugo, bitno drugačije od postojećeg, moguće? Sve drugo je postalo više od neizrecivog: nepojmljivo. To je spektakl: ono što nas poražava unapred, tako što nas ispunjava slikama svojih roba, uloga, fantazija i mogućnosti - ili prosto umorom, svaki put kada pomislimo da intervenišemo, da "odustanemo od puta kojim već idemo". Zato, u isto vreme, spektakl i može da nam priča o slobodi: ispražnjeni od svakog autentičnog sadržaja i težnje, možemo da radimo šta hoćemo. U svetu robe, svaki vid potrošnje i participacije je dopušten. Sve može; sve je normalno; nema ničeg nenormalnog. Čak je i pobuna postala legitiman izbor, prizor koji vam stoji na raspolaganju, ukoliko vas svi ostali ne zadovoljavaju: "Samozadovoljno pristajanje na status quo može da koegzistira i sa čisto spektakularnim oblicima pobune: samo nezadovoljstvo postaje roba čim ekonomija obilja razvije kapacitete za preradu te naročite sirovine." (teza 59)

Ti kapaciteti su danas razvijeni do te mere da imate čitave sektore specijalizovane za proizvodnju artikala i prizora namenjenih ciljnoj grupi "pobunjenik". Po prvi put u istoriji, pobuna je dopuštena. Ono što je nekada bilo teza ili predviđanje jednog fanatika, danas je opšte mesto. Ali, to ne znači da smo tih opštih mesta postali svesni, a još manje da smo ih ostavili za sobom. Naš jedini odgovor su i dalje pasivni komentar i potrošnja. Još uvek tumaramo kroz mrak društveno nesvesnog, a da čak i ne tražimo svetlost. Drugim rečima, uslovi za upoznavanje sa ovom knjigom su skoro laboratorijski. Ko pokuša, sigurno će primetiti da to deluje. Danas možda snažnije nego ikad, uprkos svim tragovima koje je na ovoj knjizi ostavilo vreme ili možda pre duh onog vremena.

*

O Gi Deboru i Društvu spektakla kod nas praktično nije bilo reči. To je, u neku ruku, neverovatno. S druge strane, možda i nije: zadatak prevođenja i predstavljanja ne samo ove knjige, već čitavog korpusa najsubverzvnije kritičke teorije druge polovine XX veka, bio je na generaciji koja je, nakon svog tragikomičnog doprinosa pobuni iz 1968., bez većih teškoća našla svoje mesto u organizaciji modernog spektakla. Možda sam upotrebio preširok pojam, "generacija", ali mislim na one najambicioznije oportuniste formirane u to vreme, koji danas čine intelektualnu, umetničku i političku elitu ove zemlje. To, naravno, nije bio samo naš specijalitet: Alfredo Bonano, jedan od onih koje nisu uspeli da pripitome, podseća da je 1968. iznedrila čitavu novu kastu najprilježnijih državnih službenika (La gioia armata/ Oružana radost, 1977). Jedan naš prijatelj je to izrazio još preciznije: "Ne veruj šezdesetosmašu koji do danas nije umro od raka pluća ili od muke". Zaista, nije čak ni zanimljivo, kao neki obrt, već prosto odvratno gledati sve te nekadašnje disidente, buntovnike i nekonformiste - a danas "uvažene građane demokratije" (Debor) - kako za okruglim stolovima sponzorisanim od strane samog spektakla raspravljaju o njegovim dražima i novim mogućnostima. Zato je možda je i bolje što se niko takav nije potrudio da nam prenese makar deo ovih poruka. Ponekad je bolje ništa nego išta. [Beležimo samo jedan značajan izuzetak: Tajna istorija kulture XX veka, Greil Marcus, Gradac, br. 120-121, prevod Dejan D. Marković; u originalu Lipstick Traces: A Secret History of the Twentieth Century, Harvard, 1989. Zgrabite tu knjigu, dok je još ima. A ima je, po budžacima svih većih knjižara u gradu. Knjiga je vrlo haotična; sve je nabacano jedno preko drugog: dada, bratstvo Slobodnog duha, letristi, situacionisti, Džoni Rotn, pank. Sam Debor je o knjizi mislio sve najgore; ipak, nećete se pokajati. Prodavce po knjižarama bolje ne pitajte ništa, nego idite do police sa časopisima. Koliko sam video, svi brojevi časopisa Gradac su obično dobro grupisani, pa samo vidite da li je tu i dvobroj 120-121. Kupite odmah. Ako vas pri tom niko ne vidi, utoliko
bolje.]

Ne kažem da ćemo mi biti na visini tog zadatka: predstavljanja Gi Debora i Situacionističke internacionale i njihovog smeštanja u odgovarajuću perspektivu. Mi smo ih već smestili u jedinu pravu perspektivu: u lične mape pomoću koje tražimo izlaz iz ovog privida koji nam se nameće kao jedina stvarnost. Samu knjigu nismo objavili zato da bismo ispravili jedan od najvećih propusta domaće prevodilačko-književne produkcije i tako obogatili lokalnu kulturnu ponudu. Objavili smo je s istim namerama s kojima je i pisana. Drugim rečima, potpuno smo nezainteresovani za prohteve i edukaciju čitalačke publike. Oni koji samo zbog svog cinizma sebe i dalje ubrajaju među žive, zanimaju nas još manje. Prosto, verujemo da još ima onih koje kroz život goni nešto jače od cinizma ili intelektualne radoznalosti. Možda će im ova knjiga, i još nekoliko stranica istrgnutih iz knjiga koje govore o njenoj predistoriji i okruženju, pomoći da u svom pohodu odmaknu još dalje i "usavrše oruđa svoje odmazde". Oni među njima koje je knjiga, zbog jezika kojim je pisana ili iz nekog drugog razloga, odbila već na samom početku, ne gube ništa; nema obavezne literature, svetih knjiga, ničeg sličnog. Nešto drugo, što po njima otvara bolje, može da dođe sa bilo koje strane.

Objektivno, ili za one zainteresovane iz drugih razloga, tu je još jedna činjenica oko koje se mnogi slažu: nikada pre jedna tako mala i ekstremna grupa nije izvršila tako velikiž uticaj na svoje parče istorije. To je ono što i danas zapanjuje mnoge i razlog zašto knjige i monografije posvećene tom fenomenu ne prestaju da pljušte sa svih strana.

A. G.

[Prethodno][Sledeće]