PREDGOVOR ZA III FRANCUSKO IZDANJE DRUŠTVA SPEKTAKLA

DRUŠTVO SPEKTAKLA se prvi put pojavilo u novembru 1967. godine, u Parizu, u izdanju Buchet-Chastel. Nemiri 1968. učinili su knjigu poznatom. Drugo izdanje, bez ikakvih izmena, objavila je 1971. godine izdavačka kuća Champ Libre, koja je 1984. promenila naziv u Editions Gérard Lébovici, u čast ubijenog urednika. Knjiga je redovno štampana sve do 1991. Tekst ovog trećeg izdanja identičan je onom iz 1967. godine. Naravno, isto pravilo važiće i za druge moje knjige čije izdavanje priprema Gallimard; nisam od onih koji se ispravljaju.

Ovde izložena kritička teorija nema razloga da se menja sve dok opšti uslovi dugog istorijskog perioda, koje je ona po prvi put tačno opisala, ostaju nepromenjeni. Potonji razvoj naše epohe samo je potvrdio i dodatno ilustrovao teoriju spektakla. Potvrda ove teorije može se smatrati istorijskom i u jednom manje uzvišenom smislu: ona svedoči o tome šta je tokom sukoba 1968. bilo najekstremnije stanovište, drugim rečima, dokle se u tom trenutku moglo ići. Od tada su čak i najveće budale tog vremena mogle da nauče lekciju i to na svojoj koži: šta tačno znači "negacija života koja je postala vidljiva", "gubitak kvaliteta" u vezi sa oblikom robne proizvodnje ili "proletarizacija sveta".

Kasnije sam, po potrebi, dodavao zapažanja o nekim najznačanijim novinama koje je razvoj događaja izbacio na površinu. U predgovoru za novo italijansko izdanje iz 1979. godine, bavio sam se novinama u prirodi industrijske proizvodnje i tehnikama upravljanja koje su pratile promene u samoj vladavini spektakla. U Komentarima o Društvu spektakla (1988.), pružio sam neoborive dokaze da je nekadašnja "svetska podela spektakularnih zadataka" između rivalskih tabora zgusnustog i raspršenog spektakla, izrodila kombinaciju te dve forme: integrisani spektakl.

To stapanje moglo bi da se opiše nešto izmenjenim tekstom teze 105 Društva spektakla, u kojoj sam, na osnovu situacije koja je važila pre 1967., naglasio razliku između te dve prakse: pošto je Veliki Raskol unutar klasne vladavine prevaziđen, sada bi mogli da kažemo da je jedinstvena praksa integrisanog spektakla "svet izmenila ekonomskim, a percepciju ljudi policijskim sredstvima" - pri čemu je reč o sasvim novoj vrsti policije.

Svet je mogao da se zvanično proglasi ujedinjenim, jer se stapanje na ekonomskom i političkom planu već bilo dogodilo. Šta više, sumorna perspektiva koja preti svakoj odvojenoj vlasti diktirala je potrebu da se svet ujedini još ranije, da bi u uslovima potpunog konsenzusa mogao da deluje kao jedan blok, kroz jedinstvenu organizaciju svetskog tržišta, u isto vreme prerušenog i podržanog spektaklom. A opet, taj svet nikada neće biti ujedinjen.

Totalitarna birokratija, "koja u tržišnoj ekonomiji služi kao zamena za vladajuću klasu", nikada nije sa tako malo vere gledala na svoju sudbinu. Ona je znala da će uvek biti samo "nerazvijeni oblik vladajuće klase", iako je uvek želela da postane nešto više. Pre mnogo godina, teza 58 postavila je kao aksiom da se "spektakl zasniva na ekonomiji obilja, a proizvodi takve ekonomije u krajnjoj liniji teže dominaciji nad čitavim tržištem spektakla".

Ova žudnja spektakla ka modernizaciji i unifikaciji, zajedno sa svim drugim tendencijama ka pojednostavljivanju društva, vodila je ka tome da 1989. ruska birokratija iznenada, kao po komandi, pređe na ideologiju demokratije - drugim rečima, na diktaturu Slobodnog Tržišta - i tako prizna sva prava Homo Spectatora (čoveka - posmatrača). Niko se na zapadu nije duže od jednog dana bavio značajem i mogućim posledicama tog izuzetnog medijskog događaja - samo još jedan dokaz, možda izlišan, o napretku tehnika spektakla. Trebalo je samo registrovati očigledan geološki potres. Fenomen je rutinski zabeležen, datiran i proglašen dovoljno poznatim; samo jedan prost znak - "pad Berlinskog Zida", besomučno ponavljan, odmah je prihvaćen kao zamena za sve druge nesumnjive znake demokratije.

Tokom 1991. prve posledice te spektakularne modernizacije dovele su do potpunog raspada Rusije. Tako su, mnogo očiglednije nego na Zapadu, pogubne posledice opšteg ekonomskog razvoja postale vidljive. Pometnja koja danas vlada na čitavom Istoku ipak je samo posledica tog opšteg razvoja. Svuda se postavlja isto strašno pitanje, koje već dva veka proganja svet: kako naterati siromašne da rade, kada ih jednom porazite, a sve njihove iluzije nestanu?

Teza 111, koja je uočila prve znake opadanja Rusije, čiju smo konačnu eksploziju upravo ispratili, i koja je tako nagovestila skori nestanak svetskog društva i njegovo (kako bi se to danas reklo) brisanje iz memorije kompjutera, ponudila je i jednu stratešku procenu čija će ispravnost uskoro biti očigledna: "…u krajnjoj analizi, ovo urušavanje globalnog saveza zasnovanog na birokratskoj mistifikaciji pokazuje se i kao krajnje nepovoljno za budući razvoj kapitalističkog društva." Treba imati u vidu da je ova knjiga pisana sa svesnom namerom da naudi društvu spektakla. Ipak, u njoj nema ničeg preteranog.

Gi Debor, 30. jun 1992.

[Sledeće]